У развијеним капиталистичким земљама света постало је прилично популарно бити противник капиталистичког уређења. Што би само по себи могло бити добро када би заступници ових идеје знали чиме да замене постојећи поредак и какво друштво треба да граде. Они данас прижељкују свет у коме ће људи производити онолико колико могу а добијати онолико колико им треба. Овако нешто не звучи логично ни овде на папиру а како би то изгледало у пракси не смем ни да замислим. Када су људи покушали да успоставе овакве системе обично се дешавало да људи управо то и чине. Узимају према потребама а производе према могућностима. Што је обично доводило до несташица основних животних намерница. Једноставно речено ако радите дванаест сати дневно и имате иста права као и нерадник онда ћете се вероватно одлучити да напустите посао. Комунизам је у људима увек успевао да пробуди оно најгоре у њима.

Док се то не догоди, просечни левичари развијених земаља обично негују паразитски начин живота. Користе социјалну помоћ за незапослене како неби морали да раде. У међувремену живе по напуштеним становима и кућама. Организују демонстрације против државе не би ли случајно узели понешто из излога у који су предходно убацили циглу.  У међувремену моле Бога у којег иначе не верују да ствари остану такве какве јесу и да ова врста лагодног живота потраје што дуже.

Врхунац паразитског начина живота достигнут је са појавом Freegan покрета. Њихова идеја јесте да храна мора бити доступна свима без обзира на то да ли ти људи било шта привређују или не. Како нису успели да убеде некога да их бесплатно храни они су почели да сакупљају бесплатне оброке по контеинерима. То чине под изговором да је са еколошког становишта неприхватљиво бацати храну. Наравно ако не желите да купујете по супермаркетима и да некоме дајете новац у замену за храну коју је произвео, увек можете да набавите нешто земље и да храну производите сами. Међутим ови људи као да не схватају да је за производњу онога што су они пронашли у контеинеру потребно да нек домаћин човек устане у доба у које они лежу да би отишао на њиву и производио све оно што је њима потребно да би живели. Да ствар буде још луђа него што јесте они позивају остале да им се придруже, не схватајући куда води овакав сценарио. Ако би сви чекали да се у контеинеру иза угла појави храна, никога неби било да ту храну произведе и довезе им је до контеинера. Ако нико неби радио ничега неби ни било. Једноставно би појели то чега има да се поједе а онда би се врло брзо поубијали око власништва над неком шљивом на крају града.

Ево и како то што они раде изгледа.