Category: Чланци


Многи од нас који поштујемо веру својих праотаца у данашњем времену често смо приморани да радимо и оним данима када нашим прецима то није падало на памет ни у тренуцима нервног растројства. Као што се зна наш црквени календар одређује радне и нерадне дане по другачијем критеријуму од званичног државног календара. Наша вера нас учи да неможе радити недељом и другим празницима означеним тзв. црвеним словом. Савремени календар нам говори да су нерадни дани, дани с’ краја недеље тзв. weekend.

Наши послодавци, али и поједини забринути атеисти, тврде да би са толиким празницима и слободним данима наша радна продуктивност драстично опала. Ако би смо комбиновали оба календара и поштовали црвена слова као што поштујемо и дане weekend-a. онда би то заиста и било тако. Међутим нико  није ни тражио поштовање оба ова принципа одређивања количине нерадних дана истовремено.

Шта каже математичка наука о свему овоме? Ако саберемо сва црвена слова из црквеног календара ( нпр. 2012 )  добићемо 81 нерадан дан. У овај број улазе 52 недеље и остатак празника који падају у остале дане осим недеље.  Ако саберемо све нерадне дане савременог календара добићемо број од 108 нерадних дана. Овде имамо 52 суботе и 52 недеље, као и 4 до 5 дана државних празника.

Тако да долазимо до следећег закључка. Поштујући нашу традицију и наш црквени календар радили би смо значајно више него иначе, поштујући званични секуларни календар рада.

Неко ће можда лепо приметити да су дани наших празника када нисмо радили сада замењени суботом. Да то је тачно. Сада, уместо да не радимо на сопствене празнике ми не радимо суботом. Количина рада је дакле нешто мања само је његов распоред сада другачији него некада.  У сваком случају корист од овако уређеног календара имају они који празнују суботу, а остали како се снађу.

У развијеним капиталистичким земљама света постало је прилично популарно бити противник капиталистичког уређења. Што би само по себи могло бити добро када би заступници ових идеје знали чиме да замене постојећи поредак и какво друштво треба да граде. Они данас прижељкују свет у коме ће људи производити онолико колико могу а добијати онолико колико им треба. Овако нешто не звучи логично ни овде на папиру а како би то изгледало у пракси не смем ни да замислим. Када су људи покушали да успоставе овакве системе обично се дешавало да људи управо то и чине. Узимају према потребама а производе према могућностима. Што је обично доводило до несташица основних животних намерница. Једноставно речено ако радите дванаест сати дневно и имате иста права као и нерадник онда ћете се вероватно одлучити да напустите посао. Комунизам је у људима увек успевао да пробуди оно најгоре у њима.

Док се то не догоди, просечни левичари развијених земаља обично негују паразитски начин живота. Користе социјалну помоћ за незапослене како неби морали да раде. У међувремену живе по напуштеним становима и кућама. Организују демонстрације против државе не би ли случајно узели понешто из излога у који су предходно убацили циглу.  У међувремену моле Бога у којег иначе не верују да ствари остану такве какве јесу и да ова врста лагодног живота потраје што дуже.

Врхунац паразитског начина живота достигнут је са појавом Freegan покрета. Њихова идеја јесте да храна мора бити доступна свима без обзира на то да ли ти људи било шта привређују или не. Како нису успели да убеде некога да их бесплатно храни они су почели да сакупљају бесплатне оброке по контеинерима. То чине под изговором да је са еколошког становишта неприхватљиво бацати храну. Наравно ако не желите да купујете по супермаркетима и да некоме дајете новац у замену за храну коју је произвео, увек можете да набавите нешто земље и да храну производите сами. Међутим ови људи као да не схватају да је за производњу онога што су они пронашли у контеинеру потребно да нек домаћин човек устане у доба у које они лежу да би отишао на њиву и производио све оно што је њима потребно да би живели. Да ствар буде још луђа него што јесте они позивају остале да им се придруже, не схватајући куда води овакав сценарио. Ако би сви чекали да се у контеинеру иза угла појави храна, никога неби било да ту храну произведе и довезе им је до контеинера. Ако нико неби радио ничега неби ни било. Једноставно би појели то чега има да се поједе а онда би се врло брзо поубијали око власништва над неком шљивом на крају града.

Ево и како то што они раде изгледа.

Након дуже одвојености од сопствене земље и огњишта, већина људи је заборавила како функционише пољопривредна производња.  Које су њене основне карактеристике и законитости? Један сажети приказ налази се у књизи Основе Аграрне Географије, аутора Миломира Степића и Братислава Јаћимовића.

Специфичности пољопривреде су оне њене особине које је диференцирају од осталих привредних грана. Оне се могу сврстати у три групе:
а) Пољопривредна производња је органска производња (биља-ка и животиња);
б) Пољопривреда је, у односу на друге привредне гране, много више зависна од природних услова, пре свега од земљишта. Друштвени услови имају својих специфичности, али се они манифестују мање-више слично као у другим гранама.
в) Власништво на земљишту је различито, а пре свега приватно (што је у другим гранама привреде мање заступљено); Органски карактер производње јесте кључна специфичност по-љопривреде и та специфичност се манифестује у различитој форми:
• Почетни материјал у пољопривредној производњи – Почетни материјал, на пример, индустријској производњи садржи у себи од са-мог почетка сву масу материје, која се претвара у готов производ, мењајући само својство. У пољопривредној производњи почетни матери-јал не садржи сву масу материје будућег готовог производа. (На пример: у производњи пшенице однос утрошеног семена према коли-чини готовог производа.) Готов производ ствара се природним растом живог почетног материјала уз помоћ људског рада, средстава за производњу и утицаја спољне средине. Иако човек може да интервенише, убрзава и успорава процес, утицај природе је пресудан и то као ни у једној другој грани.
• Неподударност времена производње и радног периода – Ово је директна последица биолошког карактера пољопривредне производње и њене условљености природним факторима. Пољопривредна производња представља дуготрајан процес раста и развоја биљака и животи-ња, по стриктно утврђеном реду (стадијумима), који већином зависи од природних закона, а много мање од организационе делатности човека. Време производње у пољопривреди, по правилу, много је дуже од радног периода јер биљака расте и сазрева и кад човек не ради непосредно око ње).
Из ове специфичности општег карактера произашле су многе посебне специфичности:
1. Вегетациони период у биљној производњи и аналоган процес раста у сточној;
2. Сезонски карактер пољопривредне производње (односи се не-посредно на биљну производњу) утиче на организацију рада;
3. Специјализација пољопривредне производње другачија је од оне у индустрији (где се може производити само један произ-вод или један његов део). У пољопривреди специјализација подразумева комбинацију производње (група зависних и међу-собно повезаних производа) – због сезонског карактера и бољег коришћења фактора производње;
4. Благовременост обављања радова у пољопривреди. Ако се не поштује ова специфичност, пропуштено се не може надокнадити;
5. Веће коришћење радне снаге него у другим гранама (сезонски карактер производње, разноврсност радова…). Пољопривредник је најчешће упоредо и ратар, и воћар, и сточар…
6. Спорији обрт капитала него у другим гранама, што делује де-стимулативно, како на економску (структурну) оријентацију појединих земаља, тако и на појединце (последица је напушта-ње пољопривреде као занимања). Нешто бржи обрт капитала је код сточарства и повртарства (стаклене баште).
• Производња средстава за сопствену репродукцију – У оквири-ма једне пољопривредне организационе целине (газдинство, пољопривредно добро, комбинат…) могу се стварати сопствена средства за производњу (сточни подмладак, семе, нове биљке, саднице, сточна храна итд.), што проистиче из биолошког (органског) карактера пољопривредне производње. Стога, једно газдинство, на пример, може да буде и произвођачка и потрошачка јединица. Ипак, ово су одлике само нату-ралне, аутаркичне пољопривреде, те се све мање односи на развијену пољопривреду. Развојем и применом науке и технологије у пољопривреди ово се своди на најмању меру.
• Земљиште као основни услов пољопривредне производње – Земљиште није само реалан, примарни услов пољопривредне производ-ње, већ и средство за рад и предмет рада. Земљиште као објективан услов пољопривредне производње има веома значајну улогу. На оцену те улоге утичу природне карактеристике земљишта и друштвени услови њеног коришћења.
Природне карактеристике земљишта као услова пољопривредне производње јесу:
а) Непокретност – Она је апсолутна и да би човек радио на земљи он мора да иде до земљишта (парцеле). Стога су непокретни и неки резултати човековог рада на земљи (мелиорације, засади, објекти…). Из непокретности проистичу: удаљеност земљишта од места становања пољопривредника, што захтева путну мрежу и транспортне трошкове; уређење (груписаност), које утиче на економичност коришћења механизације, губитак времена…; приступачност, која директно утиче на благовремену обраду усева (стога се приступа побољшању територи-јалне организације пољопривреде, укрупњавању газдинстава….).
б) Неумножаваност – То је особина једне одређене површине, пар-целе. Стога (сходно овој специфичности) се приступа повећањима при-носа на тој парцели; избору лошијег земљишта за подизање објеката (ширење насеља, индустрија, путеви, пољопривредни објекти…).
в) Неистрошивост – Ово својство произашло је из степена трајно-сти главних састојака земљишта које биљке троше. Неистрошивост је условна јер је могуће да се земљиште неправилним газдовањем ис-
67
Миломир Степић, Братислав Јаћимовић
пости (израубује). Стога се земљишту додају одређене материје да би се задржао или побољшао састав (ђубрење вештачким и стајским ђубривом).
г) Различита плодност – Произашла је из различите структуре земљишта. Од природне плодности зависи висина приноса. Ова особина утиче на следећи начин:
-да би се са две парцеле различите плодности постигао исти принос потребни су различита улагања;
-различита плодност утиче на степен специјализације пољопривредне производње;
-плодност условљава улогу и значај плодореда.
Друштвене карактеристике земљишта као услова пољопривредне производње обухватају две групе својстава: власништво и промет (заједно са наслеђивањем земљишта).
а) Облици власништва и друштвена еволуција власништва земљи-шта могу бити различита: колективно (родовско, племенско) → јавно (општинско) → приватно (капитализам). Може бити и супротан смер власничке еволуције: приватно (капитализам) → државно (капитализам) → групно (социјалистичке земље). Постоји предрасуда да приватник у капитализму не води рачуна о земљишту, испошћујега или га претераном применом хемијских средстава трајно мења само да би што пре извукао што већу корист (профит). Међутим, примери лошег газдовања земљиштем били су управо највећи у некадашњим социјалистичким земљама.
б) Земљиште као предмет трговине (промета) проистиче из чиње-нице да је земљиште првобитни извор целокупног богатства. Улагање новца у куповину земље није производно улагање, али постоји купови-на у шпекулативне сврхе, бихејвиористички (неекономски) инспирисано итд. Наслеђивање земљишта такође је феномен повезан са приватним власништвом. Оно је различито регулисано – више наследника, је-дан наследник, син као наследник… Често је снажан утицај обичаја, по-том политика једног детета да се не би делило имање…

Јога и медитација су неке од најпопуларнијих техника и метода за релаксацију и опоравак организма. Овај филм ће вас упутити у све тајне јоге и медитације. Сазнаћете ко стоји иза целе приче о духовности далеког и средњег истока. Упознаћете се са животом и радом неким од највећих гуруа Индијског под континента. Филм је синхронизован на Србски језик.

Ако живите у близини цементаре, може вам се лако догодити да заједно са ваздухом у плућа унесете и ситне честице прашине које се налазе у загађеном ваздуху око цементаре. Удисањем ове прашине из ваздуха запушићете већину дисајних путева у вашим плућима. То ће за последицу имати недостатак кисеоника у вашој крви а самим тим и у свим другим органима, бубрезима, мозгу, јетри… Једноставно речено, угушићете се. Овај процес је спор и захтева одређено време. Практично нећете ни приметити како се у вашим плућима таложи цемент и други нус производи овог технолошког процеса.

Ако живите у близини масовних медија може вам се лако догодити да у ваш мозак доспеју разне непотребне или штетне информације. Ове прве ће вам преоптеретити меморију и потиснути оне корисне, а ове штетне ће од вас направити нечовека или у крајњем случају животињу. Одличан пример је реклама за енергетски напитак која вам поручује: “ Ако пијете Гуарану моћићете да будете будни целе ноћи “. Ово доводи до тога да маса људи поверује да је потпуно нормално бити будан у току ноћи. Последице су озбиљне. Сутрадан се људи осећају уморно и исцрпљено а неки од њих желе још Гуаране. Исто је и са певачицама које својим изгледом поручују другима да је нормално бити обучен као проститутка, исто је и са црнцима на МТВ-у који поручују људима да је дрогирање само добра забава.

Менталне загађиваче представљају информације које упућују људе на нездраве стилове живљења и понашања. Ментално загађење представљају и неистините информације – лажи и разне обмане под чијим деловањем се формира погрешан поглед на свет.

Изворе менталног загађења представљају сви извори оваквих информација, а то су најчешће масовни медији или догађаји и манифестације са којих се овакве поруке шаљу. Иза овога стоје  организације људи који свесно шире ментално загађење. Такве организације ( изазивачи менталног загађења ) су верске секте, политичке партије, мултинационалне компаније, анархистичке групе, удружења хомосексуалаца и друго. Ове организације шире ментално загађење путем медија или организовањем одређених догађаја. Као примере догађаја који на овај начин загађују нашу животну средину можемо навести сабор трубача у Гучи, музички фестивал “ Егзит “, “ параду поноса “, реив журке и друге.

Борба против овог вида загађења се може одвијати на два начина. Први и свима нам доступан је ширење здравих животних стилова и навика, као и разоткривање загађивача и њихових намера. Такође важно је указивати на последице менталног загађења. Други начин нам је нешто мање доступан и подразумева забрану појављивања у јавном простору свих оних који су носиоци и промотери нездравих идеја.

( извод из књиге – Основи Аграрне Географије – Миломир Степић и Братислав Јаћимовић )

Производња хране је први, основни и најважнији задатак пољопривреде из кога су изведени сви остали њени задаци у привредном и друштвеном развоју. Исхрана становништва у свакој земљи јесте један од важнијих елемената стандарда. Она је чак један од мерила степена развијености државе. Довољна количина, квалитет и структура хране (правилна исхрана) услов су доброг здравља нације, регенерације људске радне снаге, фактор повећања дужине и квалитета живота становништва, радне способности, те њихових привредних активности.
Са растом дохотка и стандарда становништва смањују се издаци (процентуално) који се издвајају за храну, али то не значи да опада значај пољопривреде (на пример: Србија и Срби уопште у време рата и кризе 1991-1999. године када се највећи део зарада трошио на храну – тзв. потрошачка корпа просечне породице апсорбовала је највећи део зарада).
Уз производњу енергије и сировина, производња хране представља основни фактор економске, социјалне и политичке (војно стратегијски) стабилности и безбедности сваке земље. Храна је и једна врста “валуте“, тј. нови (стари) облик силе. Свака земља ради стабилног економског развоја и социјалног мира мора да обезбеди довољне количине квалитетне и јефтине хране. Стога се поклања изузетна пажња развоју пољопривреде и што већег степена самодовољности у обезбеђењу довољне количине хране, што је нарочито значајно у временима криза. То је феномен “прехрамбене безбедности“ због чега се са посебном пажњом пројектују геополитички интереси, ширење државне територије баш у оном правцу и према оним просторима који су плодни, који би могли да омогуће исхрану становништва, повећају моћ и постану чинилац који ће омогућити даљу експанзију. На пример: Црна Гора је могла да рачуна на сигурнији опстанак и да планира даља ослобађања српских земаља (излаз на Јадранско море, Бока Которска, Скадар, Херцеговина, Брда, Рашка област, па и Метохија 1912. године) тек када се из Катунског краса проширила на плодне просторе Зетске и Бјелопавлићке равнице. Немањићка Србија је почела да постаје сила тек када је стабилно загосподарила и у државну територију укључила вишедимензионално (и пољопривредно) значајне области Косова и Метохије. Исто важи и за укључивање највећег дела Срема, Баната и Бачке у Краљевину Србију, тј. у Краљевину СХС 1918. године. Јапан упорно форсира сопствену производњу пиринча иако је он много скупљи од увозног јер не одустаје од традиционалне максиме – “Пиринач је власт“.